REKAO JE

Voleo sam te,
i kad su drugi mislili da te neću zavoljeti,
Čekao sam te,
i kad su drugi mislili da te neću čekati.
Tražio sam te,
jer sam mislio da ću te sresti negde samu u gradu,
kako za stolom piješ toplu limunadu. 

I čekaš!
Čekam i Ja,
možda smo ipak nas dvoje vredni nekog čekanja.
Možda treba prići,
ko će prvi kome reći reči odavno nebitne,
Jer bez nas dvoje odavno više ništa nema smisla,
to sam znao još na zadnjem našem susretu,
gde je sve još tada mirisalo na Kraj.

Sada kad god pomislim na Tebe, 

samo želim da si zauvek Srećna.

Reći ću ti ipak još po nešto
'nemoj žaliti za nama što nismo uspeli biti srećni do kraja.

Tako je trebalo biti sa nama,
al' to ne znači da nam se 

Sreća ne krije tu negde iza zatvorenih vrata. 

Samo budi strpljiva,
jer sve što ti ode iz toplog zagrljaja, 
znači da tu vatra više ne gori kao što je gorila nekada.

A sve što odluči da ostane pored tebe,
znaćeš da si vredna čekanja. 

Autor Violeta Malikanović