UTIHNULA MLADOST

Sećam se druga svog
dok još bio je tu gde mladost živi život svoj,
gledali smo se preko puta
Pisali poruke tu ispod klupa. 

Gledali se krišom preko oka,
bili smo djeca,
koja znaju da vole,
Ona koja ne vole škole,
samo smeh, i zezanja, 
ostaju za nama,
simpatije prve,
urezane šestarom u klupe ostaju otisci naši nikad ih niko izbrisati neće moći.

Sada utihnula mladost osta iza nas, 
druga iz klupe nema više,
tuga me obuzme dok o njemu i dalje pišem.
Ode medju oblake bele,
dečak vječni postade,
bi mu tek osamnaest leta,
ni slutila nisam da ga baš tad letenje večno čeka.

Žao mi druga mog,
što nismo još malo pričali o životu ovom,
sećali se gluposti koje smo pravili,
i ćuteći se iz klupa gledali.

Sada samo sjećanje na tebe osta,
nema više škole,
ni pet minuta izlaska pre školskog zvona.
Ali zvuk u glavi zvono čuje i  dalje,
ti se tu od nekud ispred mene uvek pojaviš, 
i idemo zajedno na put daleki.

Sada u snovima putujem sa tobom,
dižem se u visine da vidim bele oblake iz daljine.
A kad mislim da mi je san bio java,
pogledam u nebo i vidim plave oči tvoje,
koje me mole da ostanem ovde dole.

Jer još mi nije vreme kažeš mi ti,
'morao sam otići.
Jer ovde fale andjeli,
koji će tebe vječno čuvati,
A za mene drugarice iz djačke klupe ne brini.