KAO NEKADA

Sećanja ne blede nikako ne žele da odu od nas,

A nas dvoje stojimo mirno,

 kao da smo streljani nečim valjda se to zove LJUBAV

Neprimetna bol koja nas kida iznutra, nju ne želimo priznati svetu.

Mi smo odavno nestali,

kao jedna duša a dva različita lica koja tragaju za svojom srećom,

ali se nadamo i dalje našem ponovnom susretu,

i dalje ga iščekujemo kao deca poklone kad čekaju.

Sjaj u našim očima je i dalje isti,

i dalje isto sijaju kao i na početku

Ali mislim da vise nemaju nikakav preveliki značaj

između nas kada se gledamo,

sada postoji bol i prevelika tuga

 a nekad je bio čist sjaj iskrene ljubavi,

prelepe topline koju je činio naš snažan zagrljaj

ali nema ga više.

Sećam se kao da je juče bilo,

kada si me zadnji put zagrlio bilo je toliko snažno i jako,

 da sam  mislila u tih par sekundi da ću pući iznutra,

nenadajući se da nam je to zadnji put

da osetim toplinu i sigurnost koju sam imala pored tebe.

Mislila sam,

očekivala sam da kada se ponovo sretnemo

 da ćemo znati da se pozdravimo kao ljudi,

kao što smo to oduvek i znali,

Ali ne

Stranci smo preko noći postali.

Sada se pitam,

čemu tolike godine provedene skupa?

Kada sada postajemo jedna velika rupa koja nema dna,

već praznu šupljinu.

Ali dobro kada smo već postali stranci,

nakon svega dozvoli mi makar da te pamtim,

po dobru a ne po zlu.

Jer ja sam takva,

Kada volim,

Volim do kraja i nenadam se svemu više kao nekada,

Jer ja pamtim

A pamtiti još jedino znam,

Znam jer osećam

da ovo nije kraj,

već novi početak ali bez nas

jer ja pamtim ljude,

kako na početku,tako i na kraju,

jer naš kraj je došao svemu.