Nove ljubavi prolaze kaj nas svaki dan a mi ih ne primećujemo. Prolazimo kraj njih,i neobaziremo se na njih,jer nam nisu bitne,jer ih ne poznajemo dovoljno da bi nam značile. Biramo onoga ko nama odgovara, za koga mislimo da je taj za nas. Upuštamo se u stvari koje nisu dobre za nas,al nema veze činimo sve da bi videli taj neodoljivi osmeh,to neodoljivo odraslo lice a opet dečje. Rekla bih,da su takve ljubavi neodoljive, i posebne jer nekako mislim da tek tada ne odrastete nikad jer upravo one nam to ne dozvoljavaju. Sa takvim ljudima vam nikad ne može biti dosadno,čak šta više kada niste pored takvih ljudi prosto imate želju da budete blizu njih,jer postajete opsednuti njima.

Takve ljude sretnete „slučajno“ili vam se prosto posreći da ih sretnete onako u proluzu sednete pored njih,i krenete u neku priču potpuno nebitnu,i tu razmenite brojeve,zakažete ponovne susrete,prve zajedničke kafe, koje znaju da traju po par sati a da i ne primetite. I tako to može da traje mesecima,danima,godinama. Čežnja u vama prema toj osobi polako raste, i to vam tako deluje kao na nekom filmu,da prosto ne verujete da se vama to dešava,ali je tako. Ali nakon nekog vremena vaši životni putevi odluče da vas rastave na neodređeno vreme, Vi ste u jednoj Državi,a On u drugoj. Ostanete vi u kontaktu jer ste tako obećali jedno drugom,ali nije to kao nekad. To obično bude i postane samo onaj kontakt koji ja volim da zovem „kurtoazija“ to daje do znanja,da vas ta osoba nije zaboravila ali da ste joj postali manje bitni u životu. I tako nakon dovoljnog vremena shvatite da ste se udaljili,da nemate više nikakvu želju da ulazite u bilo kakav vid komunikacije sa tom osobom. S vremenom krenete dalje sa životom obadvoje,ne razmišljate jedno o drugom previše,i ako razmišljate to se desi u vašoj tišini za koju samo vi znate.